ЗАШТО ЈЕ БОМБАРДОВАН АРХИВ

Први организовани почеци прикупљања архивске грађе војне провенијенције у Србији, а уједно и институцијонализованог бављења војном историјом датирају још из 1876.Наиме, указом кнеза Милана Обреновића од 5.фебруара те године формирано је посебно треће тј. Историјско одељење у оквиру Главног ђенералштаба са задатком да прикупља „војна дата“ као и да истражује војну историју српског народа.
Више од пола века касније, тачније речено почев од 6.марта 1940. године Историјско одељење преименовано је у Војноисторијски институт, установу која под тим именом и данас наставља јединствено веома дугу традицију прикупљања војних аката као и проучавања војне историје српског и црногорског народа.Од средине 19. па све до друге половине 20. века прикупљено је око четири хиљаде дужних метара архивске грађе, односно, око четири милијона докумената.
И ако Војноисторијски институт нема готово никакав војностратешки значај, већ искључиво научни и историјски, та институција се нашла на удару авијације НАТО пакта о чему је донекле било речи у напису: „Раде преко штапа и канапа“, објављеном у листу Политика 3.октобра 2005.Међутим, у поменутом чланку изостало је веома битно и тужно слово о страдању архивске грађе у тренутку дејства НАТО авијације.
Установа о којој је овде реч погођена је разорним пројектилима западне војне алијансе првих дана априла 1999 године.Том приликом је за увек нестала веома драгоцена архивска грађа фонда Независне Државе Хрватске у коме су били садржани списи о животу те окупаторске творевине, укључујући и јединствена документа о бројним злочинима Павелићевих усташа над српским народом у НДХ.Крстареће ракете погодиле су и тзв. „микротеку“ којом приликом су уништени микрофилмовани немачки и италијански ратни документи са веома великим значајем за проучавање окупаторског режима и покрета отпора у Другом светском рату.Знатан део фондова је ипак остао сачуван, пре свега захваљујући пожртвованошћу особља Војног архива који су чак и у периоду ваздушне опасности историјску грађу измештали на сигурнија места.(ВИГ, год. 2000 стр 145-146)
Да ли је Војноисторијски институт био предвиђен као посебна и намерна мета НАТО пакта ? Услед немогућности да се пружи тачан одговор на ово питање, послужићу се са две могуће предпоставке у одгонетавању узрока страдња поненуте ренонимне научноистраживачке установе.
У Војном архиву СРЈ смештени су бројни извори о нашем националном идентитету.Ту су похрањене наше националне тапије, историјски документи о војевању српског народа за слободу, као и подаци о злочиначким работама режима неких дражава бивше СФРЈ, Ендехазије или пак Хазбуршке монархије у Првом светском рату.У претходним и наступајућим преговарачким процесима архивска грађа је непобитан доказ националне суверености и неповредивости, али и јединственог облика страдања српске жртве на овим просторима.Отуда није ни мало искључено да је постојао интерес да ова историјска грађа нестане у пламену.
Са дуге стране, обзиром да се Војни архив налази у склопу зграде Министарства одбране, не треба искључити могућност да је приликом дејствовања на ту установу непланирано страдао и Војни архив, што је међутим мање вероватно.
Ипак, тек увидом у релавантна документа о нападу на СРЈ пролећа 1999. која ће бити доступна за више од тридесет година моћи ће са сигурношћу да се одговори на постављено питање.

Вујадин Гудељ

"ПОЛИТИКА" новембар 2005. године