U međusobnim ljudskim odnosima, kako sa onim iz neposredne okoline, tako i među onima koje malo poznajemo, pa sve do nekih složenijih odnosno globalnih pojava društveno socijalnih odnosa, potrebno je veoma puno vremena da bi se stvorio određeni generalni zaključak ili mišljenje.Ako bih se poslužio narodnom slikovitošću reči, radi pojednostanjenja stvari, "potrebno je neretko pojesti džak soli" kako bi se upoznao čovek, okolina, i što je veoma bitno, kako bi se sagledali svi uzroci određenih dešavanja.Jer, bez zadiranja u uzroke i okolnosti, na osnovu kojih nastaje rezultat nekih pojava u čoveku, ili pak u celovitoj društvenoj zajednici na nivou stanja države i nacije, nije moguće dati konačan vrednosni sud.Ovo bi ujedno bio i moj prvi početak u pokušaju odgonetanja čestih nejasnoća o stanja u društvu kao celini, odnosa među ljudima i dr.
U svakom zrelom čoveku postoji jedno malo neodovoljno odraslo "dete", ali ne od tolike biti za kvalitet osobene ličnosti, za njegovo ponašanje, uklapanja u društvenu sredinu.Svi mi, svaki čovek, kao posledica raznoraznih situacija, u najprečem smislu stanja u porodici, (trenutnog ili globalnog), okolnosti pod kojima smo rasli, okruženja u kojem živimo, opšteg stanja u državi i još mnogo toga, zavisi kada će i da li će to "dete" pokazati neke za trenutak pogrešne manire.Neko pokazuje veću sposobnost da to sakrije, neko pak manju, ali u svakom čoveku je prisutno i ispojava se ne kod svakog u istim situacijama i na isti način, ali ispoljava se.Svaki čovek ponaosob, i ako na prvi pogled izgledalo drugačije, veoma je komplikovana pojava u psihološkom, posebno genetskom i svakom drugom smislu.Naučnici danas itekako krive genetiku kao uzroka raznih osobenih faktora, itd.Zato kako sebi tako i drugima neretko kažem: "Bože, poštedi nas preuranjenih zaključaka"...(NASTAVICE SE)
среда, 18. фебруар 2009.
понедељак, 16. фебруар 2009.
Operacija "Overlord"
Za manje upucene rec je o saveznickom iskrcavanju u Noramdiji, ili operaciji Overlord, do tada najveca pomorska invazija u istoriji ratovanja.
Ucestvovalo je oko 3000.000 vojnika, tacnije receno 2.876.000 ljudi.
Većinu savezničkih snaga činile su američke, britanske, kanadske i francuske jedinice. Druge zemlje, čiji vojnici su takođe učestvovali u bici, bile su Australija, Belgija, Čehoslovačka, Grčka, Holandija, Novi Zeland, Norveška i Poljska.
Akcija je pocela 6.juna 1944. godine.Gubici na strani antiosovinskih snaga bili su: 53.700 mrtvih,
18.000 nestalih,
155.000 ranjenih
Na strani Nemaca:
oko 200.000 mrtvih, nestalih i ranjenih, 200.000 zarobljenika.
Znimljivo je da je odluka da se plaze Omahe daju kao mesto pravac iskrcavanja i daljeg napredovanja, u potpunosti promenio prvobitno misljenje da treba uzeti Balkan kao mesto invazije, tj Jugoslaviju
...
Ucestvovalo je oko 3000.000 vojnika, tacnije receno 2.876.000 ljudi.
Većinu savezničkih snaga činile su američke, britanske, kanadske i francuske jedinice. Druge zemlje, čiji vojnici su takođe učestvovali u bici, bile su Australija, Belgija, Čehoslovačka, Grčka, Holandija, Novi Zeland, Norveška i Poljska.
Akcija je pocela 6.juna 1944. godine.Gubici na strani antiosovinskih snaga bili su: 53.700 mrtvih,
18.000 nestalih,
155.000 ranjenih
Na strani Nemaca:
oko 200.000 mrtvih, nestalih i ranjenih, 200.000 zarobljenika.
Znimljivo je da je odluka da se plaze Omahe daju kao mesto pravac iskrcavanja i daljeg napredovanja, u potpunosti promenio prvobitno misljenje da treba uzeti Balkan kao mesto invazije, tj Jugoslaviju
...
субота, 29. новембар 2008.
ARHIVA JE IPAK SAČUVANA
Ovo je zapravo prilog uz temu "Zašto je bombardovan Arhiv?"
Čitajući taj napis, čitaoc će primetiti da je deo dragocenog arhivskog blaga Vojnoistorijskog instituta, odnosno Vojnog arhiva, stradao u NATO bombardovanju 1999. godine.
Međutim, i ako su poduže vreme i sami arhivski radnici smatrali da su dokumenta registrovana pod "Fond NDH" kao i građa iz "Mikoteke" uništena u dejstvu krstarećih raketa, kasnije se ispostavilo da je ta dokumentacija ipak preživela, i to u celosti.
Naime, prilikom izmeštanja dokumenata na privremene lokacije, usled nedoatatka adekvatnog prostora za privremeno skladištenje, različiti fondovi ostali su rasuti po raznim vojnim magacinima, podrumima a pritom se i izgubila precizna evidencija gde se šta nalazi.Tek kasnije, kada se građa ponovo objedinjavala na jednistveno mesto (danas u nekadasnjoj zgradi Vojnotehnučkog instituta) ispostavilo se da stvari nisu tako crne kao što je izgledalo.
hoću reći, nekoliko meseci nakon objavjivanja mog teksta u "POLITICI" i ne samo mog, osvanuo je članak jednog od radnika Vojnog arhiva, koje je ukazao da zapravo "Fond NDH" i nije uništen, već je samo bio privremeno izmešten.
Vujadin Gudelj
Čitajući taj napis, čitaoc će primetiti da je deo dragocenog arhivskog blaga Vojnoistorijskog instituta, odnosno Vojnog arhiva, stradao u NATO bombardovanju 1999. godine.
Međutim, i ako su poduže vreme i sami arhivski radnici smatrali da su dokumenta registrovana pod "Fond NDH" kao i građa iz "Mikoteke" uništena u dejstvu krstarećih raketa, kasnije se ispostavilo da je ta dokumentacija ipak preživela, i to u celosti.
Naime, prilikom izmeštanja dokumenata na privremene lokacije, usled nedoatatka adekvatnog prostora za privremeno skladištenje, različiti fondovi ostali su rasuti po raznim vojnim magacinima, podrumima a pritom se i izgubila precizna evidencija gde se šta nalazi.Tek kasnije, kada se građa ponovo objedinjavala na jednistveno mesto (danas u nekadasnjoj zgradi Vojnotehnučkog instituta) ispostavilo se da stvari nisu tako crne kao što je izgledalo.
hoću reći, nekoliko meseci nakon objavjivanja mog teksta u "POLITICI" i ne samo mog, osvanuo je članak jednog od radnika Vojnog arhiva, koje je ukazao da zapravo "Fond NDH" i nije uništen, već je samo bio privremeno izmešten.
Vujadin Gudelj
четвртак, 27. новембар 2008.
ЗАШТО ЈЕ БОМБАРДОВАН АРХИВ
Први организовани почеци прикупљања архивске грађе војне провенијенције у Србији, а уједно и институцијонализованог бављења војном историјом датирају још из 1876.Наиме, указом кнеза Милана Обреновића од 5.фебруара те године формирано је посебно треће тј. Историјско одељење у оквиру Главног ђенералштаба са задатком да прикупља „војна дата“ као и да истражује војну историју српског народа.
Више од пола века касније, тачније речено почев од 6.марта 1940. године Историјско одељење преименовано је у Војноисторијски институт, установу која под тим именом и данас наставља јединствено веома дугу традицију прикупљања војних аката као и проучавања војне историје српског и црногорског народа.Од средине 19. па све до друге половине 20. века прикупљено је око четири хиљаде дужних метара архивске грађе, односно, око четири милијона докумената.
И ако Војноисторијски институт нема готово никакав војностратешки значај, већ искључиво научни и историјски, та институција се нашла на удару авијације НАТО пакта о чему је донекле било речи у напису: „Раде преко штапа и канапа“, објављеном у листу Политика 3.октобра 2005.Међутим, у поменутом чланку изостало је веома битно и тужно слово о страдању архивске грађе у тренутку дејства НАТО авијације.
Установа о којој је овде реч погођена је разорним пројектилима западне војне алијансе првих дана априла 1999 године.Том приликом је за увек нестала веома драгоцена архивска грађа фонда Независне Државе Хрватске у коме су били садржани списи о животу те окупаторске творевине, укључујући и јединствена документа о бројним злочинима Павелићевих усташа над српским народом у НДХ.Крстареће ракете погодиле су и тзв. „микротеку“ којом приликом су уништени микрофилмовани немачки и италијански ратни документи са веома великим значајем за проучавање окупаторског режима и покрета отпора у Другом светском рату.Знатан део фондова је ипак остао сачуван, пре свега захваљујући пожртвованошћу особља Војног архива који су чак и у периоду ваздушне опасности историјску грађу измештали на сигурнија места.(ВИГ, год. 2000 стр 145-146)
Да ли је Војноисторијски институт био предвиђен као посебна и намерна мета НАТО пакта ? Услед немогућности да се пружи тачан одговор на ово питање, послужићу се са две могуће предпоставке у одгонетавању узрока страдња поненуте ренонимне научноистраживачке установе.
У Војном архиву СРЈ смештени су бројни извори о нашем националном идентитету.Ту су похрањене наше националне тапије, историјски документи о војевању српског народа за слободу, као и подаци о злочиначким работама режима неких дражава бивше СФРЈ, Ендехазије или пак Хазбуршке монархије у Првом светском рату.У претходним и наступајућим преговарачким процесима архивска грађа је непобитан доказ националне суверености и неповредивости, али и јединственог облика страдања српске жртве на овим просторима.Отуда није ни мало искључено да је постојао интерес да ова историјска грађа нестане у пламену.
Са дуге стране, обзиром да се Војни архив налази у склопу зграде Министарства одбране, не треба искључити могућност да је приликом дејствовања на ту установу непланирано страдао и Војни архив, што је међутим мање вероватно.
Ипак, тек увидом у релавантна документа о нападу на СРЈ пролећа 1999. која ће бити доступна за више од тридесет година моћи ће са сигурношћу да се одговори на постављено питање.
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" новембар 2005. године
Више од пола века касније, тачније речено почев од 6.марта 1940. године Историјско одељење преименовано је у Војноисторијски институт, установу која под тим именом и данас наставља јединствено веома дугу традицију прикупљања војних аката као и проучавања војне историје српског и црногорског народа.Од средине 19. па све до друге половине 20. века прикупљено је око четири хиљаде дужних метара архивске грађе, односно, око четири милијона докумената.
И ако Војноисторијски институт нема готово никакав војностратешки значај, већ искључиво научни и историјски, та институција се нашла на удару авијације НАТО пакта о чему је донекле било речи у напису: „Раде преко штапа и канапа“, објављеном у листу Политика 3.октобра 2005.Међутим, у поменутом чланку изостало је веома битно и тужно слово о страдању архивске грађе у тренутку дејства НАТО авијације.
Установа о којој је овде реч погођена је разорним пројектилима западне војне алијансе првих дана априла 1999 године.Том приликом је за увек нестала веома драгоцена архивска грађа фонда Независне Државе Хрватске у коме су били садржани списи о животу те окупаторске творевине, укључујући и јединствена документа о бројним злочинима Павелићевих усташа над српским народом у НДХ.Крстареће ракете погодиле су и тзв. „микротеку“ којом приликом су уништени микрофилмовани немачки и италијански ратни документи са веома великим значајем за проучавање окупаторског режима и покрета отпора у Другом светском рату.Знатан део фондова је ипак остао сачуван, пре свега захваљујући пожртвованошћу особља Војног архива који су чак и у периоду ваздушне опасности историјску грађу измештали на сигурнија места.(ВИГ, год. 2000 стр 145-146)
Да ли је Војноисторијски институт био предвиђен као посебна и намерна мета НАТО пакта ? Услед немогућности да се пружи тачан одговор на ово питање, послужићу се са две могуће предпоставке у одгонетавању узрока страдња поненуте ренонимне научноистраживачке установе.
У Војном архиву СРЈ смештени су бројни извори о нашем националном идентитету.Ту су похрањене наше националне тапије, историјски документи о војевању српског народа за слободу, као и подаци о злочиначким работама режима неких дражава бивше СФРЈ, Ендехазије или пак Хазбуршке монархије у Првом светском рату.У претходним и наступајућим преговарачким процесима архивска грађа је непобитан доказ националне суверености и неповредивости, али и јединственог облика страдања српске жртве на овим просторима.Отуда није ни мало искључено да је постојао интерес да ова историјска грађа нестане у пламену.
Са дуге стране, обзиром да се Војни архив налази у склопу зграде Министарства одбране, не треба искључити могућност да је приликом дејствовања на ту установу непланирано страдао и Војни архив, што је међутим мање вероватно.
Ипак, тек увидом у релавантна документа о нападу на СРЈ пролећа 1999. која ће бити доступна за више од тридесет година моћи ће са сигурношћу да се одговори на постављено питање.
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" новембар 2005. године
уторак, 25. новембар 2008.
НАУКА О РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ
И ако је донет формално правни акт, односно закон који предвиђа увођење Равногорске споменице као и изједначавање социјалних права бораца НОП-а и бивших припадника Југословенске војске у отаџбини, све је јасније да бројни чланови СУБНОР-а не прихватају сврставање у исту раван са, како они истичу, некадашњим „колаборационистима“ и „народним непријатељима“...
Много тога што за историчаре више није спорно, неприхватљиво је за бивше партизане који не показују ни најмању спремност да се определе за „истину“ која није по мерилу њиховог схватања и тумањења прошлости.
Један од основних разлога не прихватања Југословенске ратне стварности током 1941-1945 у светлу реалних оквира, лежи у чињеници да је послератна власт више деценија пласирала стереотипне представе о партизанима као патриотама на једној, и четницима као снагама издаје и колаборације на другој страни.Те црно беле слике о НОБ-у које су још увек присутне у свести већине људи не могу се сузбити утолико пре јер су више деценија коришћени сви могући инструменти пропаганде.Подсетио бих да је основна полуга властодржаца у васпитању читавих генерација на лажним или непотпуним историјским основама била је у првом реду уџбеничка историја, штампа, телевизија као и бројни зборови на којима су прокломоване беседе о Народноослободилачком рату као најсветлијем периоду наше историје.
Са дтуге стране, не треба заменарити чињеницу да историјска наука, ни у својим интерним елборатима, све до пред крај осамдесетих година није посвећивала пажњу свим сегментима историје Равногорског покрета.
Први почеци озбиљног научног проучавања четничког покрета Драже Михаиловића везани су за истраживачке подухвате Проф.Др.Јована Марјановића.Поменути научниk који је био утемељивач катедре за историју Југославије при филозофском факултету у Београду, први је још 1979 год. установио да се Дража Михаиловић средином маја 1941 појавио на Равној гори са групом официра, подофицира и жандарма, одакле је прокломовао отпор окупатору у складу са стратегијом да нема општег устанка до „повољног тренутка“.Међутим, будући да је писац био учесник рата на партизанској страни као и да су резултати његових истраживања објавјивани још за време Титовог живота он није могао избећи идеолошке одреднице у тумачењу рата и револуције.Тек 1983, угледни Југословенски историчар Бранко Петрановић по први пут је увео тезу о четницима као покрету „антифашистичке декларације.Неколико година касније, тачније почев од 1985 па све до наших дана у историјско научној литератури почели су се појавјивати документовани подаци који указују на примере антиокупаторске делатности Равногорског покрета.У наведенм периоду светлост дана су угледали и историјски извори који говоре да је колаборација појединих четничких команданата са силама осовине остваривана искључиво из замисли о искоришћавању једног непријатеља против другог, не мењајући уједно општи антиокупаторски курс.Такође су објавјивани и бројни немачки документи о војним операцијам Вермахта против четничких јединица.У другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година, Институт за савремену историју је публиковао резултате вишегодишњих проучавања који указују да су судбину заточеника логора на Бањици и Старом сајмишту делили и следбеници покрета Драже Михаиловића.Коначно, до сада најцеловитију и најобјективнију историју Равногорског покрета написао је историчар Др.Коста Николић.Реч је заправо о његовој докторској дисертацији, која је за потребе објавјивања у јавност знатно проширена.
...
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" јула 2005. године
Много тога што за историчаре више није спорно, неприхватљиво је за бивше партизане који не показују ни најмању спремност да се определе за „истину“ која није по мерилу њиховог схватања и тумањења прошлости.
Један од основних разлога не прихватања Југословенске ратне стварности током 1941-1945 у светлу реалних оквира, лежи у чињеници да је послератна власт више деценија пласирала стереотипне представе о партизанима као патриотама на једној, и четницима као снагама издаје и колаборације на другој страни.Те црно беле слике о НОБ-у које су још увек присутне у свести већине људи не могу се сузбити утолико пре јер су више деценија коришћени сви могући инструменти пропаганде.Подсетио бих да је основна полуга властодржаца у васпитању читавих генерација на лажним или непотпуним историјским основама била је у првом реду уџбеничка историја, штампа, телевизија као и бројни зборови на којима су прокломоване беседе о Народноослободилачком рату као најсветлијем периоду наше историје.
Са дтуге стране, не треба заменарити чињеницу да историјска наука, ни у својим интерним елборатима, све до пред крај осамдесетих година није посвећивала пажњу свим сегментима историје Равногорског покрета.
Први почеци озбиљног научног проучавања четничког покрета Драже Михаиловића везани су за истраживачке подухвате Проф.Др.Јована Марјановића.Поменути научниk који је био утемељивач катедре за историју Југославије при филозофском факултету у Београду, први је још 1979 год. установио да се Дража Михаиловић средином маја 1941 појавио на Равној гори са групом официра, подофицира и жандарма, одакле је прокломовао отпор окупатору у складу са стратегијом да нема општег устанка до „повољног тренутка“.Међутим, будући да је писац био учесник рата на партизанској страни као и да су резултати његових истраживања објавјивани још за време Титовог живота он није могао избећи идеолошке одреднице у тумачењу рата и револуције.Тек 1983, угледни Југословенски историчар Бранко Петрановић по први пут је увео тезу о четницима као покрету „антифашистичке декларације.Неколико година касније, тачније почев од 1985 па све до наших дана у историјско научној литератури почели су се појавјивати документовани подаци који указују на примере антиокупаторске делатности Равногорског покрета.У наведенм периоду светлост дана су угледали и историјски извори који говоре да је колаборација појединих четничких команданата са силама осовине остваривана искључиво из замисли о искоришћавању једног непријатеља против другог, не мењајући уједно општи антиокупаторски курс.Такође су објавјивани и бројни немачки документи о војним операцијам Вермахта против четничких јединица.У другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година, Институт за савремену историју је публиковао резултате вишегодишњих проучавања који указују да су судбину заточеника логора на Бањици и Старом сајмишту делили и следбеници покрета Драже Михаиловића.Коначно, до сада најцеловитију и најобјективнију историју Равногорског покрета написао је историчар Др.Коста Николић.Реч је заправо о његовој докторској дисертацији, која је за потребе објавјивања у јавност знатно проширена.
...
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" јула 2005. године
недеља, 23. новембар 2008.
ДОКУМЕНТА О ПОСЛЕРАТНОЈ РЕПРЕСИЈИ И ДАЉE НЕДОСТУПНА
У листу Политика, односно рубрици „Mеђу нама“, у више наврата указао сам да је неопходно остварити увид у садржај дела архивских фондова Безбедносно информативне агенције, превасходно из периода деловања Одељења за заштиту народа (ОЗН-е), што би означило прекретницу у наставку историјског проучавања репресије у Србији примењиване од револуционарне власти у току и након 1944. године.
Подсећам, тема о противправној репресији, односно вансудским егзекуцијама примењиваним над припадницима поражних антикомунистичких снага у грађанском рату, као и према умишљеним „народним непријатељима“ за које се сматрало да могу представљати потенцијалну опасност по нову власт, о чему су читаоци у више наврата расправљали на страницама Политике, званично је заживела у савременој историјскoј науци веома касно тј. тек с почетком 2000. године.Међутим, радови који су објављивани на поменуту тему, и данас, након више од шест деценија лишени су навода из прворазредних историјских извора.Стога се намеће питање да ли су сачуване архивалије OZN-e и KNOJ-a у којима би, како се предпоставља, требало да има помена о револуционарном терору током завршних операција за ослобођење Србије, и непосредно након окончања Другог светског рата?
У првом реду жеим да упознам, или боље речено подсетим читалачку јавност да је Безбедносно информативна агенција део своје документације иза које је остао само историјски значај, a престао да важи онај оперативан и стратешки, предала Архиву Србије, односно Историјском архиву Београда.Међутим, да ли и колико у пристиглој Озниној грађи има списа који би указали на обрачунe над „класним непријатељима“, током јесени 1944.ни данас није сасвим познато.У прилог одговору само делимично говори то да је у музеју БИА, формираном при њеном седишту, уз остале експонате о раду тајне службе изложена и тзв. „Књига стрељаних“, намећући, истина опрезан закључак, да је део документације остао сачуван.
На крају истичем да је историјска грађа о којој је било речи и даље ван видокруга историчара.Тек када Скупштина Србије усвоји предлог нацрта закона који регулише услове коришћења документације тајних служби, Архив Србије ће отворити врата и истраживачима заинтересованим за грађу већ регистрованој под „Фонд БИА“.
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" 10.октобар 2008. године
Подсећам, тема о противправној репресији, односно вансудским егзекуцијама примењиваним над припадницима поражних антикомунистичких снага у грађанском рату, као и према умишљеним „народним непријатељима“ за које се сматрало да могу представљати потенцијалну опасност по нову власт, о чему су читаоци у више наврата расправљали на страницама Политике, званично је заживела у савременој историјскoј науци веома касно тј. тек с почетком 2000. године.Међутим, радови који су објављивани на поменуту тему, и данас, након више од шест деценија лишени су навода из прворазредних историјских извора.Стога се намеће питање да ли су сачуване архивалије OZN-e и KNOJ-a у којима би, како се предпоставља, требало да има помена о револуционарном терору током завршних операција за ослобођење Србије, и непосредно након окончања Другог светског рата?
У првом реду жеим да упознам, или боље речено подсетим читалачку јавност да је Безбедносно информативна агенција део своје документације иза које је остао само историјски значај, a престао да важи онај оперативан и стратешки, предала Архиву Србије, односно Историјском архиву Београда.Међутим, да ли и колико у пристиглој Озниној грађи има списа који би указали на обрачунe над „класним непријатељима“, током јесени 1944.ни данас није сасвим познато.У прилог одговору само делимично говори то да је у музеју БИА, формираном при њеном седишту, уз остале експонате о раду тајне службе изложена и тзв. „Књига стрељаних“, намећући, истина опрезан закључак, да је део документације остао сачуван.
На крају истичем да је историјска грађа о којој је било речи и даље ван видокруга историчара.Тек када Скупштина Србије усвоји предлог нацрта закона који регулише услове коришћења документације тајних служби, Архив Србије ће отворити врата и истраживачима заинтересованим за грађу већ регистрованој под „Фонд БИА“.
Вујадин Гудељ
"ПОЛИТИКА" 10.октобар 2008. године
Пријавите се на:
Постови (Atom)